Индоевропски народи

Прије неких десетак хиљада година завршило је задње велико ледено доба. Лед који је покривао скоро четвртину земљине површине полако се почео топити. Биљке и животиње полако су се почеле ширити на сјевер, подручје које је до тада било прехладно или оковано ледом. Отприлике у исто вријеме, пустиње су се почеле повлачити. Вода која је била заробљена у великим леденим подручјима полако се топила. Суву земљу оковану ледом замијенила је земља која се већим дијелом претворила у плодну површину пуну шуме, воде и ливада. Та промјена омогућила је појаву земљорадње, али и припитомљавање животиња.

Одакле су дошли индоевропски народи који су својим доласком промијенили Европу?

Један од начина истраживања њихове прадомовине је лингвистичко истраживање (углавном базирано на називу за дрво), али закључци на основу таквих истраживања се нису дуго одржали. Познати археролог Колин Ренфлу је прадомовину Индоевропљана смјестио у јужну, средњу и западну Анадолију. Иако је та претпоставка примамљива, није се задржала. Данас је најприхваћенија теза да су Индоевропљани дошли из црноморско-каспијске степе што потврђују радови Маријe Гимбутас. Она је тврдила да Индоевропљане треба повезати са тзв. курганском традицијом. 

Термин курганска традиција обухвата низ култура које су заузимале степску и шумско-степску регију јужне Украјине и јужне Русије. Курганско друштво било је сточарско, ратоборно и склоно сеобама. 

Марија Гимбутас описује тадашње европско друштво као полно једнако и мирољубиво, али доласком Индоевропљана та слика Европе се мијења. Сеоба Индоевропљана промијенила је европски континент. 

Доласком Индоевропљана у југоисточну и средњу Европу појављују се гробови који су били слични онима који се могу наћи у јужној руској и украјинској степи. У гробове су сахрањивани мушкарци са оружјем (обиљежје моћи била су жезла са коњским главама). У неким гробовима могли су се пронаћи примјери ритуалног погубљења жене након смрти мужа.

У Европи, пољопривреда је прво и највјероватније дошла на Балкан (7.000 п.н.е.), тамо је стигла највјероватније из Анадолије. Пољопривредници на Балкану узгајали су сличне културе као и пољопривредници Блиског истока: пшеница, јечам, махунарке; држали су овце, козе, свиње и говеда. Први европски пољопривредници производили су лијепо украшену грнчарију.
У јужној Италији и Сицилији, пољопривредници су се појавили око 6.200 године прије нове ере. На југ Француске пољопривреда је дошла око 5.000 године п.н.е. На Балкану је први пут употријебљен метал (бакар, злато) али и кола (примјери баденске културе). Пољопривредници су се веома споро ширили и нису баш били покретни, али средином 4.ооо. године п.н.е. у Европу ће доћи људи који ће бити много покретљивији у односу на њих. Они се називају Индоевропљани, а индоевропским језицима називају се језици који се говоре у већем дијелу Европе и југозападној и јужној Азији (ти језици потичу из једног прајезика). 

Они нису били пољопривредници, пољопривреда је била њихово споредно занимање; били су сточари и то потврђује њихов језик. Узгој говеда добро је потврђен у праиндоевропском језику са чак три темељна термина - крава, во и бик - објашњенима у тачном значењу. У најранијем периоду Индоевропљана, кола су вукли волови. Због природе звог занимања (сточарство), стално су били у покрету. У једном дану су могли прећи и чак 20-ак километара. Кола су имала четири точка и њих су вукли волови.

Индоевропљани доносе сточарство, нестаје фина керамика и обојена лончарија, али долази израда метала (посебно арсенске бронзе - мијешање бакра и арсена). Друштво које се сматра матрифокалним, тј.  мајка са својом дјецом (што посебно потврђује на хиљаде женских глинених фигурица) изненада је нестало пред курганским ратницима чија је ратоборност више била усмјерена на ратоборна божанства и обожавање сунца. Први пут појављују се утврђена упоришта. Индоевропљани су избрисали мирољубиве земљорадниче културе Европе.

Производња метала и развијеност трговине довеле су и до друштвене промјене. Појавила се елитна класа богатих поглавица, а њихова појава се види у богато украшеним гробовима. Гробови бакарног доба, углавном плитки и неугледни, замјењени су гробовима смјештеним испод великих хумака. 

Металургију, друштвену стратификацију са поглавицама и патријахалну културу у Европу су донијели Индоевропљани.