Поријекло и еволуција човјека

Када је у питању постанак и развој човјека, постоје два опречна мишљења од којих једно научно, а друго вјерско/религијско. Наука заступа став да најстарији човјек није створен у оном облику и ''савршенству'' у каквом је данас.

На основу морфолошко-анатомских својстава, (морфологија - биолошка наука о структури и облику организма) род човјека припада реду двоножних сисара усправног хода или тзв. примата или хоминида. Хоминиди су група примата која укључује орангутане, гориле, шимпанзе, бонобо и људе. Наравно, то никако не значи да је човјек постао од мајмуна. ;)

Најстарији припадници реда примата, коме припада и човјек, јављају се још у терцијерном геолошком периоду (о коме смо говорили у теми Периодизација археологије и историје)  које се дијели на: еоцен, олигоцен, миоцен и плиоцен. 

Развојни пут човјека био је веома дуг. Еоцен карактерише појава полумајмуна, у миоцену се јављају мајмуни и далеки преци човјеколиких мајмуна, а у плиоцену се могу пронаћи остаци човјеколиких мајмуна. 

Најранији претходници човјека су се могли појавити тек крајем терцијера, односно прије четири милиона година. 

Како не бисмо ширили причу, посветићемо се посљедњем дијелу гранања настанка хомо сапиенса који садржи три генералне групе за које сте вјероватно чули: ардипитекус (Ardipithecus - о њима не знамо ништа, само да су постојали), аустралопитекус (Australopithecus заједно са још једном групом њихових предака - Parantropusi), и трећу групу чини генус хомо (о коме ће бити говора) који обухвата наше непосредне претке, праљуде који су имали развијен говор, користили алат и борили се за свој опстанак.

Homo

Прије око 2,3 милиона година, једна група аустралопитекуса је направила велики скок у технологији тог времена; умјесто кориштења костију или камена, припадници ове групе почели су сами да производе свој алат. Прва група праљуди која је постигла овај напредак сматра се правим почетком генуса хомо, правим људима. 

1. Homo habilis - прва врста која је откривена заједно са остацима оруђа и траговима употребе оруђа; нешто касније су откривени трагови врсте сличне хабилису, са значајним раликама у лобањи - Homo rudolfensis (није засебна врста, према досадашњим подацима). Највећа и најважнија разлика у односу на аустралопитекусе уопште није видљива споља, већ се може примјетити помоћу скенирања унутрашњости лобање. Наиме, дио мозга који контролише говор (Брока подручје) налази се испод веома специфичне избочине на мозгу која се уклапа у одговарајуће удубљење на лобањи. Шта то заправо значи? Homo habilis је био први предак који је имао способност говора! Први припадници рода хомо живјели си (колико знамо) у источном дијелу Африке; њихове алатке су биле веома примитивне, прављење од камена који су ломили на такав начин да оставе оштру ивицу. Пошто су трагови овог оруђа пронађени у Олдувиау, прва људска технологија назива се ''олдованска''.
2. Homo ergaster - промјене су самом изгледу и понашању су толико глатке да постоје и неслагања код научика када је у питању врста хомо ергастер или хомо еректус. Анализа фосилних карактеристика нам говори да је негдје у току прелаза ергастера и еректуса дошло до сљедеће подјеле људске расе; једна група остала је у Африци и наставила тамо да живи до сљедеће велике климатске промјене - ову групу чине наши директни преци, архаични хомо сапиенс; друга група изашла је из Африке и населила већи дио јужне Европе и Азије - ова изумрла група названа је хомо еректус - усправни човјек.
3. Homo erectus - историјски најуспјешнија грана људске врсте; наша врста хомо сапиенс сапиенс постоји тек 200.000 година, а еректус је владао добрим дијелом свијета око 750.000 година! Од свих људских предака, хомо еректус је најбоље познат науци (200 фосила): на основу свега тога, закључујемо да је еректус био добар ловац, већи сакупљач плодова, имао релативно бољу комуникацију. Хомо еректус је прешао на израду оруђа од вулканског камена, а ова технологија назива се ашелејска.
4. Homo sapiens - данас постоји само једна врста генуса хомо и ми ту врсту зовемо ''човјек''. Као што је уобичајено у еволуцији, дуго није била ријеч само о једној врсти. У оквиру ове дискусије, важне су три врсте, или подврсте: архаични хомо сапиенс (Homo heildenbergenesis) и двије подврсте на коју се ова оригинална врста подијелила - модерне људе - homo sapiens - и неандерталце - homo sapiens neanderthalensis. Ове двије врсте су биле веома блиске и генетски и морфолошки (разлике су отприлике исте као између пса и вука). 
   Архаични сапиенси су познати на основу неких 60-ак фосила старих између 800.000 и 400.000 година. Имали су многе особине сличне еректусу, али знатно сличније модерним људима. Просјечна величина мозга је била око 1.200cm³, већа него код еректуса, али мања него код модерних људи. Лобања им је постала заобљенија од еректуса, зуби мање изражени и вилица повученија. 
   Архаични сапиенси су се подијелили у двије групе које су донекле постале различите - са једне наши преци, а са друге неандерталци.
   
   
   

   Супротно неким раним идејама које се и даље понекад могу наћи у књигама, неандерталци су били високо интелигентни - врло вјероватно онолико колико и наши преци.

Наравно, када говоримо о поријеклу и еволуцији човјека, не можемо не споменути енглеског научника Дарвина који је у свом дјелу Постанак врсте путем природног одабира и Поријекло човјека, развио теорију о настанку човјека из животиње биолошком еволуцијом. Према Дарвиновој теорији, човјек је стварањем властитих средстава за опстанак, затим активним мијењањем свијета, као и свјесним карактером свога рада, потпуно превазишао животиње и високо се уздигао изнад њих.